Nekoliko reči o lutkarstvu…

POSTED ON 29. APRIL 2019. BY CAROBNALAMPADOTRS

Lutke su bile interesantne još antičkim filozofima.

Lutka je uvek služila nekoj uzvišenoj svrsi: od rituala, mitologije, predstavljanja etno motiva do pozorišne lutke, koja se takođe menjala prema svojoj ulozi u teatru, a samim tim i u kulturi. Teoretičar Henrik Jurkovski (Henryk Jurkowski) izvodi ključnu misao u odnosu na lutku, a to je da ona dolazi iz sveta mrtvih, pa, prema tome, lutke i lutkarstvo zaista u svojoj fenomenološkoj suštini i predstavljaju pretvaranje mrtvih predmeta, putem animacije, u žive oblike na sceni lutkarskog teatra.Kroz istoriju lutkarstva, mada je teško podvući crtu između istorije, teorije i estetike, uočavamo razvoj lutkatskog teatra i njegovu ulogu u kulturi. Pitanje da li je ono zabava, obrazuje ili prosvetljuje, prati nas tokom čitavog istraživanja.

Lutkarstvo je, bez obzira na njegove veze s drugim vrstama visoke ili „artističke“ umetnosti, tokom vekova pripadalo popularnoj umetnosti. U prošlosti su bile poznate priredbe sa lutkama putujućih mađioničara i pripovedača, kao i marionetski cirkus i varijetetske predstave. Dakle, lutka nije bila samo supstitut za glumca, već i supstitut žonglera, atlete, plesača, pa i pevača. Ta višedisciplinska praksa na populističkom nivou stvorila je društveno ubeđenje da je pozorište lutaka u suštini narodna umetnost, koja se pomerala u pravcu dečije publike i dobila etiketu pozorišta za decu. Uviđamo da je lutkarstvo prošlo veliki razvojni put; razmatrano je kako su se lutkari umetnici hvatali u koštac s aktuelnom društvenom i umetničkom problematikom uz pomoć sredstava kojima su raspolagali.

Lutkarsko pozorište kombinuje u sebi vizuelne umetnosti s kretanjem individualizovanih likova i dinamikom akcije koju ima dramsko pozorište. Način izražavanja koji pripada lutkama dovodi do odvajanja lutkarskog od dramskog teatra.

Posebnost lutkarskog teatra odnosi se i na znakovni sistem i njegovu korespodenciju sa dramskim. To je povezano sa dva paradoksa: s jedne strane, lutka sa svojim estetskim i scenskim potencijalom, a s druge strane lutkarstvo kao popularna umetnost. Lutka je, sama po sebi, nudila sopstvene, naročite osobine. Teoretičari poput Otara Ziha (Otakar Zich) i Petera Bogatirjeva (Petr Bogatirjev) nastojali su da stvore jasna pravila znakovnosti lutkarskog sistema. Pored svojih specifičnosti, lutkarstvo se nije uspelo odvojiti od dramskog teatra, jer se uvek posmatralo i kritikovalo u odnosu na dramski teatar. Lutkari su, takođe, tumačili specifičnosti lutke i način njene primene u pozorišnoj praksi.

Pozorište koje je i danas, podležući mnogim promenama i uticajima, zadržalo je isti osnov. Razmatrajući lutkarsko pozorište od azijskog tradicionalizma do evropskog osavremenjivanja, a zatim analizirajući umetničko delovanje u pozoristima lutaka danas, ono donosi uticaje su iz gotovo svih delova sveta, delujući pod uticajima stranih reditelja i novih formi savremenog teatra.

Danas pozorišta lutaka prikazuju svet i zakone kojima se naš svet rukovodi. Trudi se da stvori prostor detetu za samostalno ocenjivanje događaja i aktivno uobličavanje vlastite slike sveta. Umetnici ovog pozorišta nastoje da pokažu detetu atraktivnost pozorišnih predstava kao sveta paralelnog sa stvarnošću, uz isticanje vlastitog stava i postojećih sistema vrednos

ti, ali osavremenjen do te mere da je bez grubog nametanja svojih pogleda, jer su vlastiti zaključci deteta vredniji od naravoučenija koje mu se nameću. Pripovedaju događaje s otvorenom perspektivom, pozivajući se, u nekim komadima, na folklorne elemente i zabavu, predlažuči deci da stvore sopstvenu viziju sveta. Naglasila bih ga suštinski kao sudelujuće i spoznajno pozorište, jer se deca uključuju u scensko delovanje.

by MARINA DIMITRIJEVIĆ