Polomljena, ali jaka ...

POSTED ON 14. NOVEMBER 2018. BY ALEKSANDRA MANASIJEVIĆ

Sedim sa Othmanom iz Sirije.

Priča mi svoju priču, priču u kojoj se prepliću sreća i tuga. Govori mi o Siriji, tamošnjem životu, standardu, kulturi.

Kaže mi da nije sve onako kako mediji prenose, da je stvarnost, nekada i sad, drugačija, ponekad delimično, a nekada u potpunosti, u zavisnosti od toga kakav je interes onoga koji priča priču.

Seća se lepih stvari, prizora i događaja, za njega najlepših. Seća se brda i mora i sjaja zvezda nad Sirijom.

Njegova sećanja su ispunjena emocijama toliko da imam utisak da one pričaju, a ne Othman. Ona koja je najprisutnija je nostalgija i ispunjava celu prostoriju. Njegova nostalgija je toliko jaka i intenzivna da i ja počinjem da je osećam, iako u Siriji nikada nisam bila.

O svojoj domovini priča sa mnogo ljubavi i topline, govoreći o njoj u sadašnjem vremenu, a opisujući je kakva je bila, iako je svestan da je razorena ratom i da je sada sve mnogo drugačije.

Kaže da tamo ljudi ne spavaju, da su veseli, da se stalno izvode koncerti i predstave, da su nasmejani, hrana i piće jeftini, hrišćani i muslimani nerazdvojni, da se tamo ne priča o religiji i da ima mnogo mešovitih brakova.

Sloga među ljudima i visok životni standard, koji je omogućavao više nego pristojan život svima, bez razlike, bilo je ono što ih je izdvajalo od drugih država. Uživali su u tom skladu i udobnosti, srećni i ponosni. Tako je bilo sve do kobnog dana kada je počeo građanski rat. Onog dana kada je ova drevna država  zasmetala velikim silama. Teroristi su, dan za danom,počeli da bacaju bombe i zastrašuju narod. Počeo je rat!

Kažu da prorok Muhamed, po povratku iz Meke, nije hteo da uđe u Damask jer se samo jednom ulazi u raj. Da li taj raj još uvek postoji?

Umesto izbrisane realnosti sada talenat umetnika (slikara, glumaca, pesnika) četkicama, predstavama, pesmama oživljava ovaj grad polomljen od ISIS-a, pokušavajući da ga, u svoj svojoj lepoti i moći, sačuva od zaborava.

Slušajuci Othmanovu priču, obojenu neizbežnim tajnama, mirisima i bojama orijenta, sa ukusima barazeka i pogledima koji sežu sve do Alepa, reših da svojim prijateljima iz Sirije podarim jednu pesmu, pesmu podrške.

Polomljena, ali jaka

Rušile te mnoge sile,

bila nebom crna hajka,

crno vreme, crne svile,

obaviše tvoja jasla.

Lomili su tvoje srce,

Hram i reku i starine

 pojurili ko na vašar  

ali hulja čovek nije.

Lečiće te deca tvoja,

omladina što narasta,

bićeš opet ona stara,

jaka, lepa iz Damaska.

Ej Sirijo zemljo drevna,

polomljena ali jaka,

vratićeš se bićeš opet

ona stara zemlja jaka.

By ALEKSANDRA MANASIJEVIĆ