BLOG

ČITAJ I RAZMISLI

Search


POSTED ON 30. MARCH 2020. BY ALEKSANDRA MANASIJEVIĆ


U jednoj dalekoj zemlji, jedan uzorni građanin kosih očiju doseti se da jednog lepog dana pojede pilota iliti slepog miša. Neki kažu da je tanjir tople supe dobio na jednoj prestižnoj pijaci, drugi da je možda u pitanju bio kineski zalogaj zmije, a treći da je sa tezgi te pijace potekao jedan prestižni virus. Šta je istina od toga nikada nećemo znati, ali svakako ono što je utvrđeno jeste da se virus rodio baš na toj luksuznoj pijaci. Tu mu je bilo dosadno, već je upoznao okolinu i združio se sa ljudima, neke koji su ga nervirali usmrtio, a druge koji su mu bili samo malo antipatični uplašio i opomenuo. Stanovnici, a i neki ljudi u belim mantilima dadoše mu ime Covid 19.

Covid 19 je bio mali, nevidljiv i zao. Video je da su njegovi sugrađani počeli da ga se plaše i zato je rešio da svoju nevidljivost pretvori u bol, bol koju samo rat može da donese. Covid je bio neustrašiv, množio se i povređivao ljude. Ljudi su umirali, ali on se nije umirio. Rešio je da krene dalje, bilo mu je dosadno, želeo je da putuje. U tom gradu, a zatim u državi tog grada ostavio je svoju decu, njegove hrabre vojnike i rekao im da unište svakog ko ih bude nervirao. Poveo je par svojih naslednika i ukrcao se na avion za zemlju žaba. Deca Covida 19 su bila gladna dokazivanja, zavila su ljude u crno, uživali su da slušaju jauk i lelek, jer je za njih to bila pesma i divno su se zabavljali.

Najednom se pojaviše neki maskirani ljudi sa nekim velikim prskalicama i počeše da vode rat protiv nevidljivog neprijatelja. Ljudi na ulicama više nije bilo, svi su bili u svojim kućama, Covid je bio gladan, slabio je, a povrh svega su ga i ljudi sa prskalicama trovali, Covid 19 vojnici su krenuli da umiru. Preživeli vojnici, su bili ljuti, nije im bilo jasno kako neki maskirani džinovi, njih male i nevidljive može da vidi i uništi. Nije im bilo jasno kako ljudi u belim mantilima svojim zalaganjem i nekim rekama kroz vene i bombonama u velikim sterilisanim palatama mogu da ih unište, a oni su već ušli u svoje sugrađane. Bili su očajni.

Vojnici Covida 19 ljuti i uplašeni rešiše da krenu stopama svoga oca i zaraze ceo svet. Tako su neki otišli u zemlju parfema, neki su krenuli za svojim ocem u zemlju žaba, neki u zemlju koride, jedni u zemlju maslina, drugi u zemlju zlata i tako proširiše svoje prisustvo u sto devedeset zemalja širom sveta. Krenuo je rat.

Sledbenici Covida 19, kao i njihov otac vidoše razdraganost građana koji vole da jedu žabe. Smeh, ljubav, ali i mnogo ljudi koji nisu pripadnici te zemlje. Prepoznali su ih po govoru. Tako da su jednim udarcem rešili da ubiju mnogo muva. Krenuo je ponovo plač, jecaj, bol. Neki ljudi su smatrali da se to njima ne može dogoditi. Krenula je neposlušnost građana što je Covidu 19 odgovaralo. Međutim ponovo ljudi maskirani u belo. Ocu Covidu 19 to nije bilo poznato, ali su ga sinovi i ćerke njegovi hrabri vojnici upozorili na tu mogućnost. Covid 19 je bio upućen šta se dogodilo njegovoj deci u zemlji svile i rešio je da emigrira u drugu zemlju.

Covidova deca su harala svetom, uništavala mlade i stare živote, jela pluća bolesnih i zdravih i množila se, množila, veselila i bila ponosna na smrtne ishode svakoga dana.

Ljudi u belom su se borili i ljudi sa prskalicama isto i ljudi u odelima koji se pojavljuju na televiziji su se borili za svoje građane, ali građani veseli, neposlušni, neki uplašeni i poslušni, stvorio se jedan zemaljski haos. Reče Covid ponovo, počeo je rat.

Covid 19 je bio nesrećan zbog otrovnih prskalica i belih mantila i bombona za bolesne i svega što je bilo protiv njega. Krenuo je da smišlja novo zlo, ali se nije nadao da će se sve zemlje sveta udružiti i najednom postati prijatelji. Nije ni slutio da će se ljudi zbližiti iako su daleko jedni od drugih, ali se veselio što ekonomija slabi i što će tek slabiti, ali nije verovao da će se umetnici udružiti i svojim darom svet obasjati. On je želeo da ljudi budu potpuno u bezizlaznoj situaciji, bez trunke humora, zabave i lepote života.

Tako je čuo za vrlo čudne narode, koji slično govore,a drugačije misle, koji imaju sličnu kulturu a drugačije običaje, koji potiču iz malih,a ponosnih zemalja. Tu se nalazila zemlja šljivovice, čiji narod sebe voli da zove nebeski narod. Jedan deo tog naroda koristi slepog miša ali samo u magijske svrhe, nikako za supu, zatim zemlja ponosnih krtola ili kako bi oni voleli da ih zovu zemlja sokolova, zemljata na gravčeto na tavčeto, koji ćete teško naći od novih antičkih spomenika, zemlja tri dela koja je u stvari jedna zemlja, u kojoj žive tri naroda, koji pričaju tri jezika, a svi se razumeju, jer je to ustvari jedan jezik. Čuo je da tu žive odvažni i nemirni narodi, narodi koji se kako je on čuo negde, međusobno ne voli. Nije znao zbog čega, ali je znao da ima saveznika u borbi protiv dvonožaca bivše imperije.

Do tada je Covid 19 u svetu usmrtio oko 20000 ljudi, zarazio negde oko 500000 i znao je da ga se svi plaše i da su svi čuli za njega. Bio je silan i sa nevidljivom kacigom je žurio ka ovim primamljivim zemljama. Još je zbog nečega bio srećan, saznao je da su mnogi ljudi u svetu ostali bez posla, pa je bio mirniji, jer ako ne umru od njegovog metka, umreće od gladi.

Narodi bivše imperije su bili spremni u glavama, ali ne i u srcu. Ono što su znali jeste samo ono preko televizije, nisu mislili da će veliki Covid 19 doći i kod njih. Ljudi u odelima su rekli da se sve zatvara, da niko ne sme napolje, rekli su da nose maske, rukavice, kao i svi drugi narodi, naredili da stave pod ključ zlatne koke, jer je ovo atak na njih. Počeo je da vlada nemir i strah. Covid je krenuo u akciju! I njegova deca su krenula da dolaze, želela su da upoznaju taj nebeski narod, baš su bili zainteresovani za njih. Najednom ljudi u odelima rekoše da dolaze ljudi u crvenom iz zemlje svile. Covid 19 se tu jako razočarao jer je taj narod poznavao, mislio je, možda i prepozna nekog. Čudio se zašto ga ti ljudi proganjaju, on je pobego od njih, a oni su došli za njim. Razmišljao je, možda im nedostaje, pa je čak razmišljao i o mogućnosti da se vrati, ali je ipak ostao.

Gledao je kako ljudi pomažu jedni drugima, daju podršku kroz glumu, pesmu, muziku, slikarstvo, posmatrao je i nije mogao da veruje kako ne može da uništi duh pozitivnosti i nade, duh umetnosti i vere. Nije mogao da veruje kako se u svoj tuzi zemlje sprijateljuju, ljudi zbližavaju. Pravio je plan na koji način da istrebi narod ovih čudnih zemalja. Obradovala ga je nova statistika.

Umrlo je 33.579 ljudi, zaraženo je 715.660 ljudi širom sveta, a broj država u kojima je prošao i ostavio svoju decu da dovrše posao brojio je 202 zemlje.

Srećni Covid 19 je sa svojom vojskom krenuo u nove pobede, a da li će pobediti želju za životom ovih naroda, hoće li im ubiti humor i duh, hoće li uništiti jake i psihički snažne ljude ostaje da vidimo. Ljudi iz ovih zemalja su naučili da žive bez para, tako da ih to mnogo i ne brine, ali bez umetnosti, ljubavi i smeha nisu i to je ono što Covid jaki želi da izumre.

Sve je bilo drugačije pre nevidljivog neprijatelja, a onda je kosooki pojeo supu od slepog miša.

Napisala: Aleksandra Manasijević




POSTED ON 8. JUNE 2019. BY CAROBNALAMPADOTRS

Mladi ljudi predstavljaju meru razvoja svake države. Kvalitetan obrazovni sistem, stabilna privreda i sigurnost političkog sistema predstavljaju ugaoni kamen nečega što možemo nazvati dobra osnova razvoja perspektive mladih ljudi u jednoj zemlji. Šta možemo reći za Srbiju, gde je stopa nezaposlenosti mladih viša od 30%? Samo jedno-situacija je alarmantna inešto očigledno nije u redu.

Šta je zapravo suštinska pozadina ovog problema? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, neophodno je da sagledamo istorijsku perspektivu ekonomsko/političkih dešavanja poslednjih decenija. SFRJ je stvarno bila država koja je predstavljala sui generis ekonomsko/privrednih sistema. U njoj su još od vremena 60-tih godina prošloga veka postojali svi elementi tržišne privrede, što znači da je Jugoslavija odavno prošla kroz stvarnu „tranziciju“. Svakako da je vreme , kristalno jasno, pokazalo sve nedostatke samouprave kao deteta komunizma, i kao rešenje prešlo se ad hoc na ekstremni neoliberalizam. Ta „renesansa“, na primeru Jugoslavije imalaje sve karakteristike osim onih progresivnih i pozitivnih. Naravno, problem je u prvoj ruci političke prirode iz čega ekonomska dešavanja proizilaze kao njegove nužne posledice, a ne kao rezultati ekonomske politike. Građanski rat, raspad države, intervencija NATO-a, predstavljaju svojevrsno „ledeno doba“, koje je uništilo sva ekonomska dostignuća Srbije u poslednja dva veka, a koja nisu bila nimalo skromna. Nakon okončanja onoga što se danas u svim bivšim jugoslovenskim republikama definiše kao „dešavanja devedesetih“ ušlo se u ektremni vid neoliberalnog kapitalizma koji je mnogo obećavao, ili su to samo obećavali njegovi proklamatori. U političkom smislu nastupio je period diskontinuiteta, ali ekonomski posmatrano taj silni progres i priliv stranog kapitala nije se desio ni blizu u meri u kojoj je očekivan. Ipak, mnoge pozitivne stvari su urađene, i baš kad je došao period kada su se mogle očekivati blagodati ekonomskih poteza usledila je ekonomska kriza koja je uzdrmala ceo finansijski sitem i pokazala sve nedostatke neo-liberalnog kapitalizma koji je poslednjih decenija doživeo pravu apoteozu i nametnuo se kao savršena ekonomska paradigma. Svakako da je globalna finansijska kriza srušila ovaj mit i dokazala da ovaj sistem nije savršen. Od ove krize cela svetska privreda je zapala u recesiju, iz koje se neka brže, neka sporije izvukla, ali svaka je platila visoku cenu i svaka je na najbrutalniji način osetila „oštricu“ krize, koju su mnogi uporedili sa Velikom depresijom iz dvadesetih godina prošlog veka.

Iz ovog kratkog preseka istorijskih dešavanja izvodimo jasne zaključke o pozadini i uzrocima trenutne ekonomske situacije Republike Srbije. Ono što se može oceniti kao povoljno, jeste svakako da je iza nas period teških reformi, fiskalne konsolidacije, i možemo sa sigurnošću reći da je veliki posao urađen. Da li se moglo bolje-moglo se, ali ovaj postignuti nivo u datoj situaciji je i više nego dobar.

Sagledavajući makroekonomske indikatore, ekonomske reforme, savete MMF-a i projektovanu monetarnu i fiskalnu politiku vraćamo se na pitaje sa početka- Gde su u svemu ovome mladi i kakva je njihova perspektiva u celoj ovoj situaciji? Iz tog aspekta posmatrano, statistike su poražavajuće. U Srbiji je stopa nezaposlenosti mladih 2,5 puta viša od stope opšte nezaposlenosti u zemlji, a viša je i od evropskog proseka koji iznosi 18,5%. Sve više poslodavaca i investitora traži mlade ljude za zapošljavanje, ali imaju zamerke da veliki broj mladih ljudi koji apliciraju za posao nema adekvatna znanja. Nešto više od 60% mladih živi sa roditeljima, od toga 60% nema zarade, a dve trećine bi rado napistili Srbiju, uglavnom bi otišli u Zapadnu Evropu. U čemu leži tajna ovako loše statistike? Zaključujemo da je bitan razlog politički ambijent, koji negativno konotira svaki segment društva i politizuje sve funkcije u društvenom sistemu koje bi a priori trebale da budu apolitičke. Veliki problem je nesigurnost i neizvesnost koja prožima društvo i lebdi nad pitanjem svakog studenta- Gde posle falulteta? Najopasniji fenomen u finansisjkom sistemu jeste „strah od straha“, kada pojedinci izobražavaju nesigurnost i u onim segentima gde je ima, ali i u onim segmentima gde je uopšte nema. Ovaj osećaj je dodatno podstaknut sistemom vrednosti koji je u najmanju ruku retrogradan i antikulturalan. Ako je danas u srbiji „rijaliti“ mera kulture, onda su mladi ljudi koji napuštaju Srbiju mera njenog opstanka kao države, opstanka njenog kulturnog i intelektualnog identiteta koji je za poslednje dve decenije više potamneo nego za pet vekova turskog ropstva.

Sada se nameće pitanje, kako zadražati mlade i pametne ljude i kako im omogućiti kvalitetnu poslovnu perspektivu u Srbiji.

Prva stvar je svakako afirmacija preduzetništva i poštovanje privrednika kao entiteta, kao karike u društvu, čiji cilj nije samo da maksimizira svoju korisnost, već da maksimizira korisnost svih svojih zaposlenih i celog društva. Moraju se izbrisati nasleđeni stereotipi od onih boljševičkih da je svaki privrednik kulak, do onih svremenih da je svaki privrednik tajkun.

Druga stvar je da država mora imati jasnu strategiju za mlade ljude koja mora biti jasna i konkretna.

Treća stvar je smanjenje informacionih i tehničih barijeraza start up projekte, koji prestavljaju odličnu šansu da mladi ljudi ostvare svoje ideje i započnu sopstveni biznis.

Četvrta stvar je vratiti poverenje u ekonomski sistem i državu kao kreatora toga sistema, a to je jedino moguće kroz razvojne projekte u kojima će mladi ljudi aktivno participirati.

Peta stvar je obrazovni sistem koji mora mladima usaditi osobinu proaktivnograzmišljanja i delanja, što znači, ne sme se čekati i kukati, već treba raditi na sebi i svom obrazovanju i usavršavanju. Ovotreba da stvoripozitivnuklimu u kojojćemladiljudibitimotivisani da se bavekulturomiumetnošću, nanačin da kreirajunovevrednosti, a da za orijentirimajunajlepšainavrednijakulturološkaiumetničkaostvarenja.

Nekada je dovoljno bilo biti „dobar“ da bi se opstalo i uspelo na tržištu. Danas ima bezbroj „dobrih“, mora se biti „Najbolji“ kako bi se moglo računati ne na dobru poziciju, već na spremnost da se sa dobrim izgledima upustimo u u borbu na tržištu rada. Mladi ljudi sa svojom energijom i znanjem predstavljaju generičnu snagu Srbije. Do uspeha, kao i do smisla, dolazi se sinergijom intelektualnih i duhovnih vrlina, koje se ovaploćuju kroz rad i napor izgrađujući svakog pojedinca kao zdravu ličnost i korisnog člana društvene zajednice. Većina mladih pokušava da uspeh nađe na putu daleko od Srbije, previđajući da se uspeh gradi, a ne nalazi, a da svaki put bekstva od sebe dovodi do još surovijeg susreta sa samim sobom. Zato ne smemo gubiti vreme, izgrađujmo sebe i ugrađujmo sebe u mozaik moderne-evropske Srbije, ovo je naš zadatak i put koji nema alternativu, amera toga neka nam bude znanje i rad, a uspeh pri tom sigurno neće izostati.



By Aleksandar Božović


Updated: Oct 11



POSTED ON 14. NOVEMBER 2018. BY ALEKSANDRA MANASIJEVIĆ

Sedim sa Othmanom iz Sirije.

Priča mi svoju priču, priču u kojoj se prepliću sreća i tuga. Govori mi o Siriji, tamošnjem životu, standardu, kulturi.

Kaže mi da nije sve onako kako mediji prenose, da je stvarnost, nekada i sad, drugačija, ponekad delimično, a nekada u potpunosti, u zavisnosti od toga kakav je interes onoga koji priča priču.

Seća se lepih stvari, prizora i događaja, za njega najlepših. Seća se brda i mora i sjaja zvezda nad Sirijom.

Njegova sećanja su ispunjena emocijama toliko da imam utisak da one pričaju, a ne Othman. Ona koja je najprisutnija je nostalgija i ispunjava celu prostoriju. Njegova nostalgija je toliko jaka i intenzivna da i ja počinjem da je osećam, iako u Siriji nikada nisam bila.

O svojoj domovini priča sa mnogo ljubavi i topline, govoreći o njoj u sadašnjem vremenu, a opisujući je kakva je bila, iako je svestan da je razorena ratom i da je sada sve mnogo drugačije.

Kaže da tamo ljudi ne spavaju, da su veseli, da se stalno izvode koncerti i predstave, da su nasmejani, hrana i piće jeftini, hrišćani i muslimani nerazdvojni, da se tamo ne priča o religiji i da ima mnogo mešovitih brakova.

Sloga među ljudima i visok životni standard, koji je omogućavao više nego pristojan život svima, bez razlike, bilo je ono što ih je izdvajalo od drugih država. Uživali su u tom skladu i udobnosti, srećni i ponosni. Tako je bilo sve do kobnog dana kada je počeo građanski rat. Onog dana kada je ova drevna država  zasmetala velikim silama. Teroristi su, dan za danom,počeli da bacaju bombe i zastrašuju narod. Počeo je rat!

Kažu da prorok Muhamed, po povratku iz Meke, nije hteo da uđe u Damask jer se samo jednom ulazi u raj. Da li taj raj još uvek postoji?

Umesto izbrisane realnosti sada talenat umetnika (slikara, glumaca, pesnika) četkicama, predstavama, pesmama oživljava ovaj grad polomljen od ISIS-a, pokušavajući da ga, u svoj svojoj lepoti i moći, sačuva od zaborava.

Slušajuci Othmanovu priču, obojenu neizbežnim tajnama, mirisima i bojama orijenta, sa ukusima barazeka i pogledima koji sežu sve do Alepa, reših da svojim prijateljima iz Sirije podarim jednu pesmu, pesmu podrške.

Polomljena, ali jaka


Rušile te mnoge sile,

bila nebom crna hajka,

crno vreme, crne svile,

obaviše tvoja jasla.

Lomili su tvoje srce,

Hram i reku i starine

 pojurili ko na vašar  

ali hulja čovek nije.

Lečiće te deca tvoja,

omladina što narasta,

bićeš opet ona stara,

jaka, lepa iz Damaska.

Ej Sirijo zemljo drevna,

polomljena ali jaka,

vratićeš se bićeš opet

ona stara zemlja jaka.


By ALEKSANDRA MANASIJEVIĆ


O NAMA

Mi smo neprofitno, nevladino udruženje građana koje polazeći od principa razvijanja kulturne svesti, edukacija i širenja pozitivnih vrednosti, težimo da doprinesemo jačanju kulturnih,  socijalnih i demokratskih kapaciteta lokalnih zajednica, ali i cele države.

KONTAKT 

T: 063/803-71-36

A: Vidikovački Venac 104b

     lokal 107

E: office@carobnalampa.rs

www.carobnalampa.rs

matični broj: 28255411

PIB: 110718976

dinarski račun: 340-11019458-29

devizni račun:   340-10031775-19

ERSTE BANK a.d.

  • Facebook
  • Instagram
  • YouTube